На крају свог шестог пленарног заседања, Мешовита међународна комисија за теолошки дијалог између Римске католичке Цркве и Православне Цркве (Фрајзинг, од 6. до 15. јуна 1990) одобрила је текст који објављујемо у наставку. Овај документ је први корак Комисије у проучавању сложеног проблема чији се сви аспекти морају узети у обзир. Уз извештај посебне поткомисије која се састала у Бечу, од 26. до 30. јануара 1990. године, овај документ представља полазиште за студију коју три заједничке поткомисије морају наставити, с циљем да пре 1. маја 1991. представе свеобухватни извештај Мешовитом координационом комитету.
1. Комисија је одржала своју пленарну седницу под копредседавањем грчког православног архиепископа Аустралије, Његовог високопреосвештенства Стилијаноса и председника Папског савета за унапређење хришћанског јединства, Његове екселенције монсињора Едварда Идриса Касидија од 6. до 15. јуна 1990. године у Фрајзингу, у „Kardinal-Döpfner House”, где је уживала у великодушном гостопримству надбискупа Минхена и Фрајзинга, Његове еминенције кардинала Фридриха Ветера.
2. Током ове 1990. године, Међународна мешовита комисија за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве навршава десет година систематског и плодног рада оствареног у духу разумевања и братске сарадње.
3. Комисија је још пре две године сматрала да је дошло време да се пређе на проучавање теолошких и канонских последица светотајинске (сакраменталне) структуре Цркве, а посебно на питање узајамног односа власти и саборности у Цркви. У исто време, Комисија је сматрала да је такође потребно да се директно позабави теолошким и практичним питањима са којима се суочава Православна Црква, а тичу се порекла и садашњег постојања католичких Цркава византијског обреда. Ова намера је објављена на четвртој седници у Барију (1987) и почела је да се остварује током састанка у Валаму (1988). Формирана је поткомисија са мандатом да проучава предмет и о томе извештава Комисију. Ова поткомисија се састала у Бечу, јануара 1990. године.
4. Када је ова поткомисија формирана, нико није могао да предвиди развој догађаја у Источној Европи и процват верске слободе, који је за њима дошао. Повратак верске слободе у пространим регионима подједнако је и за православце и католике, који су током деценија трпели прогоне, разлог за дубоку благодарност Богу, који је још једном показао да је Он Господ историје.
5. Проблем порекла и постојања католичких Цркава византијског обреда пратио је Римску католичку и Православну Цркву много пре почетка њиховог дијалога и стално је присутан од првих дана овог дијалога. Начин на који ће оне заједно моћи да пронађу решење за то, биће тест чврстоће теолошке основе која је већ постављена и коју ће бити потребно развити. Због скорашњих догађаја, цео састанак је био посвећен проучавању питања која се постављају, а тичу се настанка, постојања и развоја католичких Цркава византијског обреда, које се називају и „унијатске Цркве”.
6. Као резултат дискусија, које су се одвијале у веома искреној и братској атмосфери, Комисија жели да изрази следећа размишљања.
а) Због конфликтне ситуације између католичких Цркава византијског обреда и Православне Цркве, која постоји у неким географским областима, "унијатизам" је хитан проблем који треба третирати приоритетно у односу на све остале теме о којима ће се разговарати у дијалогу.
б) Израз „унијатизам” овде указује на напор који има за циљ постизање јединства Цркве, одвајањем од православних црквених заједница или православних верника, не узимајући у обзир да је, према еклисиологији, Православна Црква сестринска Црква, која сама нуди средства благодати и спасења. У том смислу и позивајући се на документ који је издала бечка поткомисија, ми одбацујемо „унијатизам” као метод јединства супротан заједничком Предању наших Цркава.
в) Тамо где је „унијатизам” коришћен као метод, он није успео да оствари циљ приближавања Цркава; напротив, изазвао је нове поделе. Овако створена ситуација била је извор сукоба и патње, а они су дубоко обележили сећање и колективну свест двеју Цркава. С друге стране, из еклисиолошких разлога, порасло је уверење да се морају тражити други начини.
г) Данас, када се наше Цркве састају на основу еклисиологије заједништва (киноније) између сестринских Цркава, било би за жаљење уништити важно дело за уједињење Цркава учињено кроз дијалог, враћањем на метод „унијатизма”.
7. Међутим, осим историјских и теолошких начина приступа теми, треба предузети практичне иницијативе како би се на време избегле последице опасних тензија које постоје у разним православним земљама. С тим у вези, следеће може бити од помоћи:
а) Верска слобода за особе и заједнице није само право које се мора потпуно поштовати. За хришћане који живе истим божанским животом, то је такође дар Духа с обзиром на изграђивање Тела Христовог до његове пуноће раста (уп. Еф 4, 16). Ова слобода искључује апсолутно свако насиље, директно или индиректно, физичко или морално. Захтева, као и сви дарови Духа, који се увек дају на добро свих (1Кор 12, 7), братску сарадњу међу пастирима у циљу лечења рана из прошлости и достизања до вођења верника ка дубоком и трајном помирењу, које им омогућава да заједно, уистину, изговарају молитву коју је Господ предао својима.
б) Сходно томе, потребно је да одговорне црквене власти, у духу дијалога и узимајући у обзир жеље локалних заједница, настоје да реше конкретне тачке сукоба.
в) Сваки напор чији је циљ да верници једне Цркве пређу у другу, што се обично назива „прозелитизам”, треба искључити као злоупотребу пастирске енергије. Осим тога, то би био контрасведок онима који критички посматрају начин на који Цркве користе своју нову слободу и који су спремни да открију и искористе сваки знак ривалства. То значи да пастир једне заједнице не би требало да се меша у заједницу поверену другом пастиру, већ би требало да ради у договору са овим другим пастиром и са свима другима, како би све њихове заједнице напредовале ка истом циљу, заједничком сведочанству датог свету у коме живе.
г) Када билатерални споразум буде постигнут и одобрен од стране одговарајућих власти, апсолутно је неопходно да се он и спроведе.
8. Наше је уверење да је дијалог, који је најприкладнији начин рада на јединству, такође најприкладнији форум за суочавање са проблемима, посебно са проблемом „унијатизма”. Из тог разлога дијалог се мора наставити. За сада ће се наша пажња усредсредити на проучавање овог конкретног питања.
9. Сматрамо да би присуство Православних Цркава које нису могле да присуствују овом састанку било корисно за успешан резултат проучавања овог предмета.
10. Пратећи пут који је отворио бечки састанак, проучавање овог питања ће се наставити, будући да се ова препрека заправо мора превазићи ако желимо да наставимо напредак ка јединству.
Фрајзинг – 15. јун 1990